BioShock 2

Rapture je jedna od najinteresantnijih lokacija koje smo posetili od kako se igramo. Velegrad sagrađen duboko ispod površine okeana, od strane Andrewa Ryana, zamišljen kao potencijalna utopija, nastanjen naučnicima i umetnicima. Najveći pronalazak Rapturea – ADAM, koji korisnicima daje natprirodne moći, ali ih i degeneriše ako ga ne koriste dovoljno – se pokazao i kao početak njihovog kraja. Nakon što je grad doživeo vrhunac, vrlo brzo se srušio, poput kule od karata. Klasičnog društveno raslojavanje je dovelo do velikih sukoba između frakcija unutar grada, a sve je kulminiralo na novu godinu 1959. Rapture smo prvi put posetili u 1960. godini, kada su mnogi kvartovi bili uništeni, mnogi vidno propali, a broj ljudi koji su bili mentalno zdravi i koji su prošli bez mutacija mogao se izbrojati na prste jedne ruke.

Od prvog trenutka, izlazak Bioshocka su pratile priče o potencijalnim nastavcima koji bi izlazili na svake dve godine. Ipak, ni postavka, ni kraj prve igre (ako je niste igrali obavezno to učinite, a možete i da pročitate opis iz 16. broja Play!-a) nisu ostavljali mnogo prostora za direktne nastavke, pa je Bioshock 2 potpuno nova priča smeštena u Rapture. Sve počinje kratkom scenom iz 1958. godine u kojoj je jedan od prvih Big Daddy čuvara nateran da izvrši samoubistvo pred užasanutim pogledom njegove "ćerke". Deset godina kasnije, zahvaljujući Vita Chamberima, Big Daddy poznat kao Subject Delta se vraća u život i kreće u svoju avanturu.

Na prvi pogled nije se mnogo toga promenilo. Igru i dalje pokreće isti engine, koji je bio odlično optimizovan i kada smo igrali prvi deo, pa je tek sada lako igrati su i visokim rezolucijama sa maksimalnim detaljima. Doduše, posle dve godine, očekivanja igrača su malo porasla i Bioshock 2 ne izgleda spektakularno kao prvi deo, ali to je zaista potpuno subjektivno. Rapture i dalje izgleda kao grad čiju je lepotu uništilo propadanje, a protivnici sjajno dočaravaju mutacije i degenerisanje. Muzika je i dalje na trenutke jeziva, na trenutke prijatna, zavisno od situacije, a dobro je prate i zvučni efekti.

Što se samog načina igre tiče, postoji par vrlo bitnih promena. Svi oni koje su nervirali Vita Chamberi (koji vas oživljavaju na checkpointu nakon što poginete), sada mogu da ih isključe u glavnom meniju igre (istini za volju, to je moglo da se uradi i u prvom Bioshocku nakon patcha), što igru čini zanimljivijom pravim ljubiteljima pucačina. Kako je prošla gotovo čitava decenija od prošle posete Raptureu, jasno je da su neke stvari blago promenjene. Sada ima više raznolikih protivnika koji su dalji rezultati genetskog inženjeringa, ali ostavićemo vas da ih sami otkrijete. Dalje promene se ogledaju što više niste u ulozi čoveka nego Big Daddya.

Subject Delta može u isto vreme da koristi i oružije i plazmide (specijalne moći dobijene putem ADAM-a), a u poboljšanom arsenalu, nalazi se i velika pneumatska bušilica. Kombinovanje različitih oružija, plazmida, i tonika (daju sitnija poboljšanja glavnom junaku) vrlo lako ćete ili doći do stila igre koji vam savršeno odgovara, ili ćete se konstantno zabavljati miksujući načine da eleminišete razne vrste splajsera i ostalih protivnika. Srećom, Delta nije preterano izdržljiv i brz, pa igra ostaje zanimljiva, a protivnici nisu prelaki. Takođe, odnos između glavnog junaka i malih sestara je promenjen. Sada ćete moći da "usvojite" male sestre po nivoima i zajedno sa njima skupljate ADAM iz leševa. To je u početku zanimljivo, ali što igra više odmiče, ritual postaje pomalo repetitivan. Naravno, moralna dilema da li pomoći sestricama ili ih samo iskoristiti i dalje postoji.

Sve u svemu, kada se gleda kao klasična pucačina, Bioshock 2 ostaje na nivou prvog dela –negde kao jaka sedmica. Prva stvar koja je originalnu igru izdvojila iz mase jeste briljantna atmosfera. Svako ko se udubio u prvi deo i istraživanje Rapturea, bio je nagrađen konstantnom jezom i osećajem boljim od gledanja odličnog horor filma. Deo te atmosfere je izgubljen u drugom delu (naročito ako ste igrali prvi deo). Sa jedne strane zato što ste Rapture već posetili i deo fascinacije novim je prošao, što ne znači da ovde nema stvari za otkriti – naprotiv. Sa druge strane, očigledno je da autori dvojke (a razvojni tim je poprilično izmenjen) nisu toliko jurili da zadrže staru atmosferu. Druga stvar koja je činila Bioshock nečim boljim od običnog FPS-a bila je priča.

Sa čisto pripovedačke strane, drugi deo teče prirodnije od prvog, a može se reći i da su likovi koje srećete mnogo življi, pa možda čak i zanimljiviji. Igraču je ostavljeno i mnogo više prilike da svojim izborima u toku igre utiče na njen kraj, što je bilo i za očekivati imajući u vidu temu prvog dela. Ako su glavne teme Bioshocka bile slobodna volja i mogućnost izbora, ovde su glavne teme individualizam, sukob između komunizma i kapitalizma, kao i uticaj okruženja i roditelja na odrastanje individue. Zaista je šteta ukoliko kroz bilo koju od ove dve igre samo protrčite, ne slušajući pozadinske dijaloge i bez potrage za audio snimcima koji će vas uvesti dublje u priču.

Ne delimo mišljenje da je Bioshocku potreban multiplayer mod, ali ovoga puta je razvojni tim odlučio da nagradi igrače i mogućnošću da se u ulogama raznoraznih stanovnika Rapturea nađu u jeku velikog građanskog rata. Iskreno, ukoliko već igrate neku pucačinu za više igrača, nema razloga da je ostavite i pređete na Bioshock 2. Zapravo, najveći plus ovog moda je to što ćete videti neke situacije o kojima ste možda pomalo razmišljali proučavajući priču koju vam Rapture pruža. Lepo je što MP postoji, ali bi nam više prijalo da izađe neki Bioshock 3 koji bi se bavio krajem 1959. godine.

Završna reč za Bioshock 2 je, dakle, slična završnoj reči za Bioshock. U pitanju nije savršena pucačina, ali je zaista dobra igra kojoj se morate posvetiti do kraja da bi na vas ostavila pravi utisak. Zabavićete se kako god da je odigrate, ali ako dopustite da vas usisa u svet Rapturea, bićete oduševljeni.

Galerija: